Leteći magarci – posljednja velika priča Kalča

…i posljednja masna fusnota koja italijanski fudbal odvaja od ostalih evropskih liga

Fudbal voli bajke, ali ih rijetko priča. One su stvar prošlosti, ubjeđuje nas moderna verzija ove igre, ona koja u prvi plan stavlja šeike, ruske oligarhe, petro-milijarde, roze kopačke i razdvaja elitu od običnih, malih ljudi.

U modernom fudbalu žaba ne postaje princ, nego onaj glupavi vodozemac koji i ne zna da će biti skuvan, ružno pače nikada ne otkrije da je labud, a najmlađi sin je uglavnom naivni idealista koji sa svojim ortacima visi ispred nekog razrušenog stadiona,gricka košpice i navija za klub koji nikada neće biti veliki, tješeći se pritom da je, ako ništa drugo, „against modern football“.

No u jednom magičnom gradu, odakle je Šekspir drpio priču o Romeu i Juliji pa sada svi misle da je autentično njegova – ko god zaista bio taj Šekspir – tamo gdje milioni turista idu da dotičnu Juliju uhvate za grudi, tamo gdje je jedan neprevaziđeni majstor po imenu Dragan Stojković šokirao Špance pretoplog ljeta 1990, jedna bajka i dalje traje.

Tamo u Veroni postoji predgrađe u koje ne možete da zalutate. Ne, u Kjevo možete da dođete samo namjerno, u radničko naselje od jedva četiri-pet hiljada stanovnika, ispunjeno jeftinim zgradama iza kojih se pomalja zagađena industrijska zona. A u takvom predgrađu su Magarci naučili da lete i nikako da padnu.

To je možda posljednja velika priča italijanskog fudbala – o kojem je s onoliko zanosa pisano na istom ovom mestu – i poslednja masna fusnota koja Kalčo odvaja od ostalih evropskih liga. O da, pojavio bi se i u drugim zemljama neki maleni klub koji bi se tukao s gigantima, ali čim biste malo zagrebali, vidjeli biste da se iza kluba krije nekakav milioner, nekakav veliki plan, nekakve zadnje namjere.

Ne i kod Kjeva. Maštarija o Letećim magarcima ima sve primese magije – dugogodišnjeg predsednika Luku Kampedelija koji je na to mesto došao sa 23 godine kada mu je preminuo otac i koji pazi na svaku liru i svaki evro; navijače koji su dovoljno kul da oktobra 2001, kada Kjevo pod vođstvom Điđija del Nerija ima prvo mesto na tabeli i dva boda više od Milana i Intera razviju transparent „Come si scrive Ciampion Lig“ („Kako se ono bješe piše Liga šampiona“); magičnog kapitena Euđenija Korinija (koji će kasnije u nekoliko navrata biti i trener ekipe); i ikoničnog napadača Serđa Pelisijea, jednog od onih špiceva za koje ćemo se vječno pitati da li su mogli više u nekom većem klubu, da li bi omaleni majstor razornog šuta i montelijanskog instinkta postao zvijezda, standardni reprezentativac, oženio manekenku ili kakvu drugu sponzorušu…

Ta sezona kada je klub za koji niko nije čuo, klub u ružnim žutim dresovima bio zimski prvak, kada je na Meaci pao Inter s Rekobom, Vijerijem, Ronaldom, Sedorfom – ha, šta su oni spram Maracine, Koradija, Perote, Kosata! – biće toliko čudesna i toliko neponovljiva da se i najveći poklonici Kalča često pitaju jesu li sve to samo usnili.

Od tada vajni sekundanti predviđaju propast Kjeva: prvi put to su učinili kada je Crvena zvezda odigrala poslednju savršenu utakmicu na gostovanjima, u jesen 2002, kada je Zvezdina generacija koja je mirisala makar na bronzu – ako ne i zlato – dala navijačima nadu da će opet gaziti Evropom, kada su Gvozdenović i Milovanović plesali na Bentegodiju; potom kada je klub ispao u Seriju B, samo da bi se ekspresno vratio; i svake sezone na svim listama predviđanja Kjevo je prvi na spisku za odstrel, a „Mussi Volanti“ tijeraju po svome i idu dalje…

2014godine, u gradskom derbiju koju je za italijanske prilike baš kasno dobio nadimak – Derby della Scala odigran je tek 13. put u istoriji – Kjevo je bio autsajder, ali neki novi momci su opet srušili Smješak prognozerima i Magarci su slavili sa 1:0.

Za skok na tabeli, za nagoveštaj neke nove bajke, za onog najmlađeg sina koji gricka košpice, pije sok i nazdravlja hrabrom, malom velikom klubu.